Lana Poljak stigla je u Njemačku sa 20 godina i završenom ekonomskom školom. Radila je poslove čišćenja koji su se plaćali 10 eura za sat vremena, brinula o starijim ljudima, a danas sa momkom u Minhenu ima svoju pekaru.
Prvi problem je bio jer nije znala dobro njemački jezik, što je vremenom naučila. A drugi jer nije imala vlastita sredstva.
Priča je počela dok je radila u pekari, pa je čula od vlasnice da može i sama imati istu, a kako je znala šta je franšiza te kako rade, bilo joj je jasno šta je naredni korak.
Pomislila sam mogu ja to, ali ja to mrzim- ispričala je Lana te dodala:
Vlasnica pekare mi je dala otkaz kada je to saznala. Nisam znala ništa, osim što sam vidjela upitnik za prijavu.
Pošto se radilo o franšizi, saznala je da je njoj i momku potrebno 35.000 eura za početak. Zatim su otišli u banku za kredit.
Nazvali su nas nakon nekoliko sedmica i rekli da nam ne treba kredit, već garancija banke koju su nam i dali…. -Ljudi ne znaju kakve mogućnosti im se pružaju-ispričala je Lana.
Kako kaže, došla je zaraditi novac za fakultet, a otvorila je pekaru.
Momak i ja sve radimo, on možda i više. Ujutru oko pola šest dođemo, dostavi nam se oko 70 posto proizvoda svježih, a mi pečemo proizvode, dva sata nam treba-objašnjava Lana.
Često ljudi iz Balkana im traže naše proizvode.
Bureka nema, ni baklave, samo njemački proizvodi. A naši traže obični hljeb i kafu. Svi kažu ‘vi ste naši, ima li bureka’-kaže Lana.