U jednoj velikoj hali u Beogradu oko dvije hiljade ljudi se okupilo u nadi da će baš oni biti ti koji će obezbijediti učešće u Velikom bratu.
Tom mišlju vodio sam se i ja, a pošao sam na kasting sa dvojicom drugara. Svako od nas mislio je da ima „baš ono nešto” što je potrebno da bi se našao u kući nekoliko mjeseci pod 24-časovnim okom kamera, piše Dnevno.rs.
Ali, ubrzo sam shvatio jednu stvar i rekao sebi: „Dečko, šta ti uopšte ovdje radiš?”. Lokacija na Novom Beogradu, gdje se kasting održavao, krila je toliko varijacija ličnosti da je to nevjerovatno. Djevojaka je bilo više, mislim u odnosu 60-40, a muškarci kao muškarci – galamdžije. Kao da će neko već u hodniku primijetiti njihov „nevjerovatan” humor i inteligenciju „Stiven Hoking” razmjera. A da proste oni normalni koji zaista imaju takvu frizuru – šiškice im se međ’ očima kovitlale.
A djevojke? Pa, bilo ih je svakojakih fela, ali jedna stvar bila im je imanentna – isturene grudi. Da se ne lažemo, volim da vidim lijep dekolte koji ima snagu da obasja i najtmurniji dan. Ali, brate, ovdje ukusa ni u najavi! Bejahu nakinđurene kao da idu na svadbu koja se organizuje pod starorumunskim običajima, roze šminka po cjelini lica, a grudi kipte potpomognute ko zna čime… Skidam kapu onome kome se to sviđa, ali meni nikako.
Osluškujem razgovor tri djevojke koje su bile odmah pokraj nas u redu i reče jedna: „Ma da, imala bih se*s pred kamerama. Baš me briga, punoljetna sam”. Da, možda i jeste punoljetna, ali stil razmišljanja kaska za godinama. Naravno, i one upadaju „u oči”. Izgleda da nisam pročitao ’’dres kod’’ pa se najobičnije obukoh.
Ali da ne bude da klevetim samo dame, da pređem na one sa po jednim X i Y hromozomom – muškarce. Ljudi moji, pa to je bilo čudo čega sam se sve nagledao. Izvještačeno ponašanje i mogu da istrpim, ono je prisutno i u svakodnevici, ali te konstrukcije ličnosti odveć dugo ne vidjeh.
Šumadija, Vojvodina, Beograd – nema veze ko je odakle došao, većina je imala tipičan „balkanikus” mentalitet. Guraju se u redu da bi što prije pred kamerama izdeklamovali to što imaju, a pred djevojkama prosipaju fore nezanimljive i… Ma jednostavno nezanimljive. Šta znam, možda je problem i u meni? Ipak ne bih rekao. Oni nabildovani, naravno, dođoše u uskim majicama. Šta da rade, moraju da istaknu barem neki svoj kvalitet. Ali neću da osuđujem, svako ima pravo na svoj stil i način života.
I poslije nekoliko sati obitavanja u toj hali, jedan od, tako da ih nazovem, vodiča kastinga, pročita imena nas trojice u grupi od četrdesetak ljudi. Imali smo pola minuta da se predstavimo i to je to. Mislim se u sebi: „Možda je trebalo da se i ja obučem malo uočljivije”. Sjedoh pred onu kameru, zaposleni u produkciji navukoše zavjese u tom improvizovanom vigvamu, i krenulo je. Moram da priznam, nisam se baš ponajbolje snašao. Nisam psovao niti predstavio sebe kao kabadahiju. E, to je bila moja greška! Ili sam mogao, neka mi oproste organizacije za slobodu sek*ualne orijentacije, da se predstavim kao homosek*ualac. Lično, nemam ništa protiv njih, samo kažem.
A nas trojica u povratku odosmo na pivo i ni riječi o kastingu. Svi smo znali da nam to nije trebalo, ali `ajde, svašta se u životu proba. Ovo je još i najbezazlenije.