Jedan od najznačajnijih scenarista na Balkanu, pisac megapopularne tv serije ‘Lud,zbunjen, normalan’, dugometražnih igranih filmova ‘Dobro uštimani mrtvaci’ i ‘Halimin put’, dobitnih brojnih nagrada za dokumentarne filmove i radio drame, za ‘Prizmu’ šalje ‘Zapise s verande’… Tekst je objavljen u oktobarskom broju poslovnog magazina PRIZMA.
Malo ko zna kako je došlo do ideje da se radi serija “Lud, zbunjen, normalan”. Oni upućeniji će reći da je sve krenulo od producenta i druga Davora Pušića. Mogli bismo reći da je to tačno kada pričamo o pokretanju produkcije, ali sama ideja da se serija radi imala je drugačije izvorište.
Film “Dobro uštimani mrtvaci”, Benjamin Filipović i ja smo radili s produkcijom “Flash”. Producent je bio naš drug Šemsudin Čengić. E, priča o LZN počinje upravo tu, od onoga što jedan dan Čenga reče Benji i meni: “Znate šta momci, jebo filmove.
Kad završimo ovaj vaš, treba se okrenuti televiziji. Hoću da radim igranu seriju, ali ne znam ko bi to mogao napisati.” Slušam ga, ne mogu da vjerujem šta čujem: “Kako bogteneubio, Čenga, ne znaš ko bi to mogao napisati i još pričaš to preda mnom živim?” Vadi se Čenga: “Jedno je pisati za film, drugo za televiziju. Nećeš ti to znati, Feđa”. E, to je ta rečenica: “Nećeš ti to znati, Feđa”. Ta rečenica je izvorište serije LZN.
Na krilima inata, bez da mi je iko naručio tekst, počnem pisati seriju kojoj dajem radno-vulgarni naslov “Jebo lud zbunjenog”. Bezveze, tek da ima neko ime koje ću kasnije, znao sam, promijeniti. Završim pet epizoda, Benjamin će biti režiser, tu nema dileme, pa, naravno, on prvi čita. Super. Najvažnije mišljenje, mišljenje najboljeg druga, pozitivno je. Pun sebe, nosim scenario Čengi. Čenga povlači onu rečenicu koja je pokretač cijele priče i odma’ želi da se serija producira.
Vadi se Čenga: “Jedno je pisati za film, drugo za televiziju. Nećeš ti to znati, Feđa”. E, to je ta rečenica: “Nećeš ti to znati, Feđa”. Ta rečenica je izvorište serije LZN
No, ubrzo se ispostavlja, kada se sve stavi na papir, snimati seriju je ludost i finansijski sunovrat. Mora se prvo naći emiter, neko ko će dati lovu.
U to vrijeme direktor BHT je Milan Trivić, a na nekoj visokoj poziciji velika faca Zijo Mehić. Oba divni likovi i drugovi, ali u komplikovanom i kokuznom sistemu kakav jeste BHT, izvući novac za igrani program postaje noćna mora. Prođe prva godina, a ništa od snimanja.
Naredne godine, opet drug, ovaj put Đuro, bio je naredni čitač. Kaže Đuro fali tu ženskih likova, neće ženska publika gledati seriju. Ne bi on to, ima neki tekst koji se zove “Naša mala klinika”, to će da radi. (Jebiga, druže Đuro, vrijeme će pokazati da su žene najveći fanovi serije.)
Benja je otišao u vječna lovišta tog julskog dana 2006., te scenario ostaje u ladici još jednu godinu. Ja pišem i dalje. Imam 16 epizoda kad tekst čita vlasnik “FIST produkcije”, Davor Pušić. “Ovo moramo raditi”, kaže. “Nećemo naći lovu” velim ja. “Idemo do Jasmina”, reče on. U to vrijeme Jasmin Duraković je postavljen za direktora FTV-a i, realno je danas reći, teško je zamisliti da bi do snimanja ikada došlo bez te sretne okolnosti.
Kaže Đuro fali tu ženskih likova, neće ženska publika gledati seriju. Ne bi on to, ima neki tekst koji se zove “Naša mala klinika”, to će da radi. (Jebiga, druže Đuro, vrijeme će pokazati da su žene najveći fanovi serije.)
Spreman da ulaže u domaću produkciju Jasmin izvlači maksimum para koliko je umjereno vitalna FTV mogla da nam udjeli. Ostatak? E, mora se malo i rizikovati.
Ja bogami nisam lud da rizikujem, ja sam napisao tekst, dosta od mene. No, nisu svi pizduni kao ja, pa Davor zalaže svoju poslovnu i privatnu imovinu i, konačno, tri godine od napisane prve epizode, u ljeto 2007. pada prva klapa.
Na Jasminov prijedlog odlučujemo da je režiser Elmir Jukić. To je, ispostavit će se, samo jedna u nizu odličnih Jasminovih ideja. Hem što savršeno zna režiserski zanat, Juku odlikuje nepogrešivi instinkt za kasting, a od toga umnogome zavisi uspjeh ovakvih projekata.
E, ali tu nije kraj priče. Već nakon mjesec dana ostajemo bez para. Snimanje je skuplje od predračuna i cijeli projekat se mora ugasiti. Davor uspijeva zainteresovati RTL koji šalje ljude na naš set, čini mi se da je bio jedan Nijemac i dvoje Zagrepčana. Metiljaju se oni vazdan na snimanju, mi bismo da nazdravimo hladnom pivom, a oni nam serviraju hladan tuš. Ne žele oni uzet’ LZN. Nema žena i djece u karakterima. Dakle, zaključuju, neće žene i djeca gledati seriju. Imaju oni neki tekst Ruža vjetrova, to će da rade. (Jebiga, drugovi sa RTL-a, vrijeme će pokazati da su, pored žena, djeca najveći fanovi serije.)
U to vrijeme Jasmin Duraković je postavljen za direktora FTV-a i, realno je danas reći, teško je zamisliti da bi do snimanja ikada došlo bez te sretne okolnosti
Vrlo jednostavno. Nema para, nema ni snimanja. Zaustavlja se snimanje, svi u ekipi smo očajni. Ali eto Jasmina s dobrim vijestima. Naćerao je Sinišu Svilana da pročita nekoliko epizoda, a ovaj donio odluku: TV NOVA ulazi u seriju. Od tada do danas kada snimamo 264. epizodu, snimanje više nikada nije dovedeno u pitanje.
Potpuno razumijem da Đuro i rukovodioci s RTL-a možda uviđaju grešku što nisu ušli u projekat koji je do sada rezultirao s preko 150 sati igranog programa, to je nekako razumljivo, jer se tada nije moglo znati da će serija doživjeti ovakav uspjeh. Međutim, kada današnji rukovodioci s FTV-a najveći igrani hit u regionu tako olako prepuste jednoj mladoj televiziji kakva jeste FACE TV, onda je to zaista čudno.
Nema logike, rekli bismo. Ili ima, ako se uzme u obzir kakvi eksperti danas uređuju program u toj kući, u tom hramu repriznog programa.