Ostavinski razgovor Emira Kusturice s voljenom Srbijom.
Piše: Predrag Lucić (RSE)
– Ćao, Emire!
– Ko je?
– Šta je, ne poznaješ me više? Ja sam, Emire, tvoja Srbija.
– Žao mi je, nisam kod kuće!
– Kako nisi? Pa ja sam tvoja kuća.
– Pričaj ti to nekom drugom!
– Nemoj da si takav… Došla sam da na miru popričamo.
– O čemu?
– Pa o nama.
– Bojim se da nemamo o čemu. Ti si rekla svoje, a ni ja nemam šta da dodam onome što sam ti napiso.
– Zar tako, Emire, nakon svih ovih godina?
– To ja tebe treba da pitam. Bio sam ti dobar kad su svi na tebe gledali ko da si gubava, bio sam ti dobar kad je trebalo da te branim od ovih tvojih izroda što više vole američku pitu od ruskog govna, a sad me pribijaš na stup srama… A zašto? Zato što sam ti počistio šiblje i korov, što sam isjeko ona stabla u koritu Belog Rzava, zato što sam…
– Pa ne može to tako, Emire, bez javnog konkursa!
– E sad raspiši javni konkurs za Emira Kusturicu, pa da vidimo ko će da ti se prijavi!
– Jao, Emire, ta tvoja preka narav! Ne razumem šta ima teško u tome da se poslovanje uredno vodi, da se sve dokumentuje, da se zna gde je išo svaki dinar…
– Alo, lujko, ti si mene s nekim zamijenila! Pa nisam ti ja knjigovođa!
– Ja tebe i volim zato što si razbarušen, ali sve ima svoje granice…
– Javila se prava za priču o granicama! Pogledaj se kakva si: ne znaš ni gdje si, ni dokle si! Kad vidim šta si uradila od sebe i na šta si se svela, dođe mi da se zapitam: da li je to stvarno moja Srbija?
– Šta mi fali?
– Bolje da ti ne nabrajam!
– Ako ti ja više ne valjam, a ti sebi lepo nađi Srbiju po sopstvenoj meri!
– Nema šta da je tražim, već sam je našo.
– To sam i mislila! Zato se ovako i ponašaš prema meni: trošiš i cediš, svu si me, jadnu i nesrećnu, izmoždio, a račune ne polažeš… Moju muku, Emire, sve što sam krvavo stekla, ti rasipaš s drugom!
– Izvini, ali stvarno nisam znao da sam sve ove godine živio s frustriranom kasirkom!
– Vređaj ti, Emire, vređaj! To mi je hvala… A ko ti je, ako smem da znam, ta nova šmizla? Jel neka belosvetska?
– Ma daj, ti stvarno nisi sva svoja!
– A ta tvoja nova jeste?
– Srpskija je od tebe. Samo joj ime kaže: Republika Srpska. A ne ko ti: Srbija bez sebe.
– E pa, srećno ti bilo, Emire! Uživaj dok možeš s tom, s tom… bolje da ne kažem…
– Šta je: ljubomorna si? Zavidiš joj? E pa imaš i na kome i na čemu.
– Ako, Emire, ako… Ima dana, shvatiće i ta nesrećnica na kakvog se baksuza namerila. Samo da znaš: mene se nećeš tako lako ratosiljati! Ima da ti naplatim sve, do zadnje pare!
– Šta da mi naplatiš?
– One hiljade i hiljade evra što si spisko na mobilni!
– To ti meni treba da platiš! Da ja nisam telefoniro, kad bi ti vidjela Džonija Depa i Moniku Beluči? I kako sam trebo da ih zovem: da ih dozivam ko čobanica sa Ovčara i Kablara?
– Nisi ti njih zvao radi mene, već radi sebe.
– Ne budi smiješna! Pa ja njih mogu da vidim gdje se sjetim: oćeš u Kanu, oćeš u Buenos Airesu…
– Možeš, al ako sam platiš! Dosta sam ja finansirala tvoje terevenke!
– E više nećeš! Od tebe više neću da uzmem ni dinara! Jel ti sad lakše?
– Biće mi lakše kad raščistimo račune, Emire! Sram da te bude: od mene si našo da kriješ i one dve tojote!
– A ti kao nisi znala da su kod mene?
– Tvoja dužnost je bila da ih prijaviš!
– Ti stvarno nisi normalna! Pa nisam ja moron da cinkarim obavještajnu službu da mi je dala dva polovna džipa!
– Tim pre, Emire, što se radi o imovini obaveštajne službe, tim pre! Niko nema pravo, pa ni ti, da se tako nemarno odnosi prema vlasništvu Bezbednosno informativne agencije! To je, ako baš oćeš da znaš, direktno ugrožavanje bezbednosnog sistema!
– Da još nećeš da me optužiš da sam ti radio o glavi? Pa ti, jadna ne bila, ne znaš ni ko ti glavu nosi!
– Ali zato znam ko mi je odneo pare!
– Znaš šta? Odoh ja i više me nećeš vidjet!
– Videćemo se mi, Emire, i to vrlo skoro.
– Ma nema šanse!
– Ima, Emire, ima! Ti si, ako se ne varam, od mene pitao pare za novi film i ja sam ih obezbedila…
– A ja sam tebi, ako se ne varam, napiso da neću da snimam film sa tvojim parama!
– E, ja ću da ga snimim, Emire, a ti ćeš da igraš ko naturščik, ko glumac-naivac!
– Kako ti možeš da snimiš moj film?
– Skrivenom kamerom, Emire, skrivenom kamerom. „I ova kamera zemlje Srbije, što, preteć suncu, dere kroz oblak…“ A znaš kako će film da se zove?
– Kako?
– „Novac na službenom putu“, Emire. Pa ti sad idi…
Predrag Lucić (Radio Slobodna Evropa)
Predrag Lucić je rođen 1964. u Splitu, gdje i danas živi. Jedan je od osnivača i kreatora Feral Tribunea, glasila hrvatskih anarhista, protestanata i heretika